REALNOST ISPUNJENA BOJOM

Napredak i razvoj digitalne tehnologije ne nosi uvek samo zlo kako ga oni, koji u nozdrvama još osećaju miris filmske emulzije, često karakterišu. Razvoj fotografske tehnologije ne samo da uvećava moć fotoaparata već potencira i one odbačene ili malo korišćene mogućnosti medijuma.

Davne 1918. godine Alvin Langdon Koburn, ubeđeni modernista, izjavio je da je kamera instrument brzog viđenja. Ovo je bio svojevrstan odjek futurističke apoteoze mašina i brzine. Kult budućnosti i sve bržeg viđenja (možda suviše brzog - Cartier-Bresson) u sprezi sa neodoljivim i nezadrživim razvojem svih tehnologija stvara podsvesnu čežnju za čistom i zanatskom osnovom kvaliteta ručne izrade kada su fotografije sobom nosile i svojevrsnu auru autora. Istorija nas uporno gura ka rubu realističkog doba a fotografi, iako žele da naprave taj sudbonosni skok, ostaju na sigurnom tlu gde imaju kontrolu neočekivanog i stidljivo pokušavaju da kroz evoluciju medijuma ponovo pronađu fotografiju.

Josip Šarić se sa fotoaparatom druži dugi niz godina, ali izgleda da je upravo on jedan od onih koji su svoj fotografski razvoj neraskidivo vezali za digitalnu tehnologiju. Ipak, iako su mogućnosti novih tehnologija nesagledivo velike on svoje motive uporno pretražuje i sagledava iznova i iznova dok ne oseti približavanje onog sudbonosnog trenutka kada jedan pokret prsta zaustavlja trenutak i pretvara ga u večnost. Nema rafalnog snimanja, besomučnog upoređivanja koji je snimak bolji i arhiviranja gomila skoro identičnih fotografija. Jedan pritisak na okidač - jedna dobra fotografija. U njegovom slučaju ta bojama ispunjena realnost postaje delić velike lične slagalice koju popunjava snimak po snimak - opet polako i bez ikakve žurbe. Sve je podređeno boji koju koristi kao osnov u procesu odvajanja lične realnosti od realnosti prostora koji ga okružuje i koji svi mi vidimo. Iako je uobičajeni proces sagledavanja potpuno suprotan, jer svi obraćamo pažnju prvo na predmete dok su boje uobičajeni deo našeg okruženja, Josip Šarić uspeva da zaobiđe čak i onu nemilosrdnost realnosti koju bi po pravilu kolor fotografije trebalo da imaju. Svesnim manipulisanjem svim fotografskim mogućnostima: kadrom, ekspozicijom ali i mogućnošću da boje naknadno koriguje i prilagodi viziji (koja ga je i navela da pritisne okidač) Josip stvara fotografije koje plene smirenošću sadržaja koji je neodvojivo spojen sa likovnim atributima. Na taj način on neprimetno pojačava efekat realnosti koji koristi kao svoje lično narativno sredstvo. Svaka od fotografija predstavlja mali esej, jednu od onih nebrojenih kratkih priča koje se dešavaju svuda i svakog trena, a samo oni posvećeni uspevaju da ih prepoznaju i snime. Čini mi se da ta težnja da se nešto trajno sačuva ima neraskidivu vezu i sa poslom kojim se Josip Šarić bavi. Arheolog i ne može biti drugaciji: smiren, temeljan i uvek spreman da u istom trenutku sagleda i detalj i celinu kojoj deo pripada. I da mu, u svesnom i skoro utopijskom pokušaju da kroz nove tehnologije sačuva i dah prošlosti, preda deo svoje aure.

Milan Živković - "REFOTO", magazin za kulturu fotografije, br. 35, jun 2006.

 

A sad nekoliko mojih reči...

- O počecima...

- Moji prvi pokušaji u fotografiji su vezani za članstvo u foto-sekciji dok sam hrlio ka završetku osnovne škole. Potpuno u skladu sa (prilično surovom) narodnom poslovicom da se prvi mačići u vodu bacaju, mogle bi da se okarakterišu i moje prve fotografije. Osnovne pojmove o kontroli dubinske oštrine sam savladao, a fotografije koje su završile kao nesrećni mačići, srećom ne mogu da svedoče o mojim počecima kakvi god oni bili.

- Tokom gimnazijskih dana bavljenje fotografijom mi nije bilo prioritet i vratio sam joj se tek za vreme studija i u godinama nakon završetka fakulteta. Višegodišnji projekti vezani za moju pravu profesiju vodili su me po terenima koji su pružali izuzetne uslove za nastanak kvalitetnih fotografija. Ipak, fotografija je i tada u mom životu bila u drugom planu, a ja sam uglavnom faktografski beležio sredine i situacije u kojima sam se zaticao.

- O korišćenoj opremi...

- Koristio sam različitu opremu i različite filmove u predigitalnom dobu i više digitalnih foto-aparata poslednjih godina, a kako mislim da za nastanak kvalitetne fotografije oprema jeste bitna ali da je oko mnogo bitnije, neću nabrajati šta sam imao ili još uvek imam u svom foto-arsenalu:-)

- O uzorima...

- Nikada nisam imao uzore među fotografima čiji rad bih pokušavao da oponašam. Uvek sam bio svoj ali to ne znači da ne postoje ličnosti čiji rad mi se veoma sviđa, dok pogled na njihove fotografije predstavlja pravi doživljaj. Znajući da ne mogu obuhvatiti sve autore pomenuću samo nekoliko njih... Ansel Adams, Elliott Erwitt, George Todd, Pete Turner, Ralph Tooten, Janis Talbergs, Robert B. Haas, Boris Spremo, Branislav Strugar, Dragoljub Zamurović... Na kraju, ne mogu da ne pomenem i jedinu damu među imenima koja posebno poštujem. Reč je o neopravdano zapostavljenoj Leni Riefenstahl čiji afrički snimci predstavljaju svet za sebe.

- O pristupu fotografiji...

- Za mene su u fotografiji estetika i kompozicija na prvom mestu, a dokumentarnost dolazi tek iza njih . Prilikom biranja motiva za snimanje, volim kad u mislima već imam formiranu sliku koju želim da zabeležim. Želim da u prvi plan iznesem maksimalni sklad boja i oblika ali ne utičući ni na koji način svojim delovanjem na to što u okruženju vidim. Neki put to uspe, a neki put ne. Retko kada snimim više od jednog ili dva snimka određenog motiva. Čak i tada uglavnom se dešava da je prvi snimak i najbolji. U svakom slučaju ne spadam u kategoriju onih fotografa koji snimaju do besvesti gomilajući stotine ili hiljade snimaka od kojih na kraju odaberu par reprezentativnih. Taj pristup danas je lakši nego ikada ali pomalo mi liči na narodnu poslovicu koja kaže "I ćorava koka nabode poneko zrno." Ako ćemo iskreno i jeste tako... Vežite čoveku oči, dajte mu foto-aparat u ruke i neka škljoca ceo letnji dan do podne pa će se na kraju ispiliti par dobrih snimaka.

- O crno-beloj fotografiji...

- Nisam preterano veliki ljubitelj crno-bele fotografije. U redu... U samim korenima beleženja stvarnosti svetlošću nalazi se crno-bela fotografija ali mi živimo u svetu u kojem je trava na proleće zelena, a na jesen žuta, oblaci su beli, nebo plavo, a jagode crvene... Imam utisak da mnogi fotografi beže u crno-belu fotografiju jer se podrazumeva da je ona "umetničkija". No, to me pomalo podseća na situaciju u kojoj bismo imali slike impresionsta slikane samo sivim tonovima. Bilo bi prilično morbidno, zar ne? Čitava priča o crno-beloj fotografiji, što se mene tiče, može da se svede na priču o projektu koji bi imao naziv - Svet očima daltonista!:-)

- O istini i laži...

- Često imam utisak da je fotografija u isto vreme istina u laži ili laž u istini. Kad to kažem mislim na fotografije na kojima nisu vršene nikakve manipulacije. Uvek jedan segment sredine u kojoj je snimak nastao posmatraču ostaje nedostupan i doživljaj biva baziran na onome što je ograničeno vidnim poljem objektiva. Sve ono što se nalazi iznad i ispod njega, levo i desno i iza njega, predstavlja zonu koju slobodno možemo nazvati terra incognita.

- O meni...

- Ja nisam fotograf i ne smatram subjektivno-prepotentno da to što radim predstavlja velike domete ali u tome svakako uživam. Meni je dovoljno, a svi ostali ionako ne moraju sa tim da žive svaki dan. Dovoljno je da umesto na neku od mojih fotki kliknu na drugi link i spašeni su:-)

- To su, naravno, samo moja razmišljanja kao čoveka koji bavljenje fotografijom voli ali od toga ne živi. Prostora za učenje i unapređenje veština uvek ima i od toga ne bežim.

- Toliko od mene o meni. Nadam se da ćete uživati bar u ponekoj fotografiji koju sam snimio i da vreme posvećeno poseti ovom sajtu za Vas neće biti izgubljeno!

e-mail: Dr Josip Šarić